Stigosmo u dolinu reke.
Ne znamo zašto smo tu i koliko ćemo ostati.
Svuda sivi pesak i mulj.
Voda mutna, ustajala.
Radimo u etapama.
Znamo da stvarajući dolazimo do spoznaje
koja nas plaši jer je konačna.
Svaki put biva naporniji.
Odustajemo na samom kraju jer shvatamo da
se, ipak, tako ne stiže.
Činjeno ne uništavamo.
Ostavljamo ga da diše u svome kutku.
Kada želimo da se vratimo i setimo nekog
prethodnog traga stupamo
u njegovo područje.
Tamo osluškujemo govor napuštene
Muke. U Dolini postaje napetije.
Tenzija raste.
Sve ječi, vapeći da se dovrši…